Заједничким разматрањем до решења


Како водити ефикасну дискусију у школи?

Дискусија је једна од најефикаснијих техника групне интеракције, која има посебне могућности у обуци, развоју и образовању.

Дискусија (од латинског дисцуссио - разматрање, истраживање) је начин организовања заједничких активности у циљу интензивирања процеса доношења одлука у групи кроз дискусију о неком питању или проблему. Она обезбеђује активно укључивање ученика у потрагу за истином; ствара услове да отворено изразе своја размишљања, ставове, ставове о теми о којој се расправља и има посебну прилику да утиче на ставове њених учесника у процесу групне интеракције.

Дискусија се може посматрати као метод интерактивног учења и као посебна техника. Као метод, дискусија се активно користи за организовање интензивне менталне и вредносне активности ученика у другим техникама и наставним методама: социо-психолошки тренинзи, пословне игре, анализа различитих ситуација и решавање проблема.

Ефекат учења кроз дискусију одређен је могућношћу која се пружа учеснику да добије различите информације од саговорника, демонстрира и унапреди своју компетенцију, тестира и разјасни своје идеје и ставове о проблему о коме се дискутује, примени постојеће знање у процесу заједничко решавање проблема учења.

Развојна функција дискусије повезана је са подстицањем креативности ученика, развијањем њихове способности да анализирају информације и аргументоване, логички структуриране доказе својих идеја и ставова, уз повећање комуникативне активности ученика, њихову емоционалну укљученост у образовни процес. .

Утицај дискусије на лични развој ученика је због њене вредносне оријентације, стварања повољних услова за испољавање индивидуалности, самоопредељења у постојећим тачкама гледишта на одређени проблем, избора своје позиције; формирања способност интеракције са другима, слушања и слушања других, поштовања туђих уверења, прихватања противника, проналажења заједничког језика, корелације и усаглашавања свог става са ставовима других учесника у дискусији.

Постоје различита гледишта о сличностима и разликама између спора и дискусије: од њиховог супротстављања до разматрања спора као неопходног елемента сваке расправе или као посебне врсте расправе. Наравно, присуство противника, супротстављених тачака гледишта увек отежава дискусију, повећава њену продуктивност, омогућава вам да уз њихову помоћ креирате конструктиван сукоб за ефикасније решавање проблема о којима се расправља. Важно је да се спор не води ради спора, ради тежње да се по сваку цену одбрани своје гледиште и победи.

Употреба једне или друге врсте дискусије зависи од природе проблема о коме се расправља и циљева дискусије.

Дискусија-дијалог се најчешће користи за заједничку дискусију о образовним проблемима, чије се решавање може постићи комплементарношћу, групном интеракцијом на основу „индивидуалних доприноса“ или на основу усаглашавања различитих гледишта, постизања консензуса.

Дискусија-аргумент се користи за свеобухватно разматрање сложених проблема који немају једнозначно решење ни у науци. Изграђена је на принципу „позиционе конфронтације“ и њен циљ није толико да реши проблем, већ да подстакне ученике да размишљају о проблему, да направе „инвентар“ својих идеја и уверења, да разјасне и дефинишу своја положај; да науче разумно да бране своје гледиште и истовремено остваре право других да имају свој поглед на овај проблем, да буду индивидуа.

Генерално, услови за ефикасну дискусију су следећи:

  • Свесност и припремљеност ученика за дискусију, течно познавање градива, укључивање различитих извора за аргументовање одбрањених ставова;
  • Правилна употреба концепата који се користе у дискусији, њихово уједначено разумевање;
  • Исправност понашања, неприхватљивост изјава које вређају личност противника;
  • Утврђивање правила за наступ учесника;
  • Потпуно укључивање групе у дискусију, учешће сваког ученика у њој, за шта је потребно: укључити ученике у одређене теме разговора, дајући им могућност да одаберу тему између неколико алтернативних, треба формулисати тему дискусије на начин да изазове жељу за дискусијом, позиционирати групу тако да уклонити баријере које ометају комуникацију и пружити сваком ученику могућност да говори;
  • Учење ученика оспособљености за вођење дискусије, заједничко развијање правила и норми групне комуникације;
  • Посебан положај наставника као водитеља дискусије, који се састоји у подстицању дискусије, консолидовању мишљења, сумирању резултата рада. Лични став наставника о проблему о коме се расправља не би требало да доминира, иако он може да делује као обичан учесник у дискусији, а да не намеће своје гледиште ученицима.

Дејан Крецуљ, педагошки саветник

Основна школа “Јован Јовановић Змај” Ковин


Најновије вести

Copyright © 2008. Основна школа „Јован Јовановић Змај" Ковин
Веб дизајн/Веб админ: Саша Петровић

Уредник: Дејан Крецуљ